Pesma po meri

Ti si moje Nebo

Po kome letim bez krila.

Širim se u svetlosti Sunca

Tvojih očiju i precrtavam granice

Nemogućeg.

Ti si moja mera za Ljubav.

Upalio si svetiljke

Na zamišljenoj pisti

Na koju slećemo

Samo ptice i ja.

Šuma tvojih ruku

Skriva moj pad.

Moja si mera za drhtaj.

Hodam na vrhovima prstiju

Da ne poremetim ravnotežu

Uzdaha

I zalećem se očima

Pravo u Tebe

Obučena u čežnju

Jednog običnog sunčanog jutra.

Moja si mera za Snove.

Tvoje su oči kao moje

Tvoje su ruke kao moje

Tvoje su reči kao moje

Baš po meri Neba

Kako i treba!



According to /Promise/

You are my Sky

By whom I fly without wings,

Wider in the light of the Sun of

Your eyes,

and crossed the border of Impossible.

You are my measure for Love.

You turned on the lights

On an imaginary runway

To which lands

Only the birds and me.

Forest of your hands

Hides my fall.

You are my measures for soul thrill.

I walk on tiptoe

Not to disrupt the balance

Of breathig

Rushing in to your eyes,

Right on You

Dressed in a longing

On an ordinary sunny morning.

You are my measures of Dreams.

Your eyes are like mine

Your hands are like mine

Your words are like mine

Just as Heaven’s mesure

As it should be!



Ja sam ta

Drugačija!
Moje su oči duboke crne
Noć što kaplje po prozorima tvoje duše umorne
Crna svetiljka zažarena na pragu tvoje podsvesti.
Besramno koračam hodnicima
Tvojih zakopanih želja
Tražeći te po mirisima promašaja.
Ja sam crni svetionik
Što učvoren korenjem na vetrometini
Tvoga vida odoleva vetrovima promena.
Ja sam oblak što krade ti Sunce.
I nežna ruka što te nevinom senkom vuče na dno!

Na dno!

Dole, na kolena!
U Sebe toni!
Zapali baklju spoznanja iskonskog
I razgrni mrak taštine ili bola
Rastopi glib sa čizama Vere
I kreni hrabro…
u mrak.

*

Rodio si me
Dozvao si me
Po mene si poslao kočije vetra
Bure si na more naterao
I Svemir si vriskom zagrebao..
Iskopao iz podzemlja sećanja
I kao žrtvu me prineo na oltar Nade…
Pustio si da olistam
Kroz sjaj zenica crnih.
Seme duboko zakopano
Ne možeš iščupati ni
Ni Zaboravom
Ni Rečima
Ni Vremenom
Postala sam talas u tvom krvotoku
Kruga večitog!

Ja sam ta…
Drugačija!
Moje su oči duboke crne
Noć što kaplje po prozorima tvoje duše umorne
Crna svetiljka zažarena na pragu tvoje podsvesti.

Ma!

Ma, samo kad bi noć

Trajala malo duže

Recimo

još  noć, il’ dve

Ma, kad bi taj suton

Produžio dah

Samo još čas

Il’  dva

Sve bih ti rekla…

Ma, samo kad bi zora

Svanjivala duže

Recimo

Bar jutro il’ dva

I kad bi se zrak svetla skrio

U meke nabore njene

Na bar život il’ dva

Opet bih ti rekla…

Al’ noć proleti

Kao treptaj sam

I bez sutona ostajem

Zatečena

I čežnja me budnu

Drži do svitanja

Sakrivena u sunčevim

Naborima

A reč samo što nije.

A reč samo što nije.

I zora je već svanula!

Ma!



Linija koja spaja

Rekao si da ne umeš drugačije

Nego da slikaš

Rečima.

Kažeš Nebo i Zemlja

Uvek zajedno

Uvek veliki

I jaki.

U tankoj liniji što spaja

Živimo isti san

Tu se dodirujemo

Svitanjima i sutonima

Trpavicama neba

usnama od okeana

Uplićemo se jedno u drugo

Ulivamo i penušamo

Strasno i nepovratno

Za sva vremena

Još i pre samog postanka

Nikad Jedno

Al uvek spojeni

Svim trajanjima

I nadanjima

Čežnjama i

Promenama.

Kako je mirna luka

Tvojih očiju

Bez vetrova sumnje

Plavetna i

Snena,

Izvan bura i zla

Strast moju i nemir

Zauvek ukotvila.

Kako je topao dah

Mojih žednih obala

Krv tvoju zauzdala

Crvenu i divlju

Širokim koritom

Zagrlila

I pravac utisnula.

Linija koja nas spaja

Diše drugačijim ritmom

I ima svoj sjaj

I svoj put

Zapisan u zvezdama…



Možda je to zbog očiju naših

Zašto su zore tako meke

I snene

Prozirne, nežne

Rumene

Al’ blede

Kao lice devojke

Tek probudjene.

Zašto se zora u tišini radja?

A zašto u smiraj dana

Pobesni nebo

I urlikom se kosmosom

Prolama

O, zašto je Smrt tako bolna

I puna boja

Kad sve to nestaje

Izdahom jednim

izmamljenim.

Zašto smiraj na vatru miriše

Dok plam klizi tiho

I sve je tiše

Dan kad mre

kao zanavek.

Da li je to zbog očiju naših?

Da l’ zora i smiraj spavaju

pod kapkom mojim detinjim

i dan se radja teptajem

i u tvom se oku ugasi.

Da l’ moje oko

vatru pali

a tvoje smrt malu donosi.

I Dan i Noć

Caruju nama

Putnicima kroz vreme

Sakrivenim od zaborava.



Oživljavanje

Hajde.

Oboji me.

Odsanjaj četkicom

Maštaj!

Sećaš se očiju mojih?

Znam da ih

Nosiš u pogledu svom

Neobojene,

Pa hajde

Udahni im život,

Da progledam napokon.

Gde si mi sakrio ruke?

Pod rebrom

Ispod košulje

Čijeg se mirisa sećam

Mirisa krišom

Ubranih jabuka.

Ugrej mi dlanove

Poljupcima

I podari život.

Nasloniću telo svoje

Uz tebe

Na damar tvoj

I zapamtiću  ritam tvog dana

I razgoreću vatru noći

Na prstima, lagano

Da ne remetim san

Čuvara vremena.

Imamo samo još jedan mlaz svetla

Pred zalazak.

Ne boji se da sanjaš

Ne čekaj

Ja sam se već

u tebi preslikala!