U danu, možda nekad

Ti meni puštaš sve

I da te ljubim

A nekad i ne

Pa i da čeznem

I slutim

Sve ove godine!

 

Ti meni  puštaš da

Radim baš sve.

 

Da se baškarim

Pod tvojim Mesecom

I da izlijem koji biser

iz njega, zar ne?

Jer ti mene puštaš

da radim baš sve.

 

I da bezobrazna budem

Pomalo, nekad bez mere

I sipam vatru sa usana

Koje ljubiš, al neka,

voliš me ti, zar ne?

Dozvoljavaš mi da radim

Baš sve, pa i da ne znam

Sve ove godine.

 

I puštaš da ludujem

U pesmama svojim

I u  tebi, bezimenom

nered pravim nehotice

a da ne osetim.

A ti tako tih i blažen

ljubavlju svojom namiren

Od mene ne tražiš ništa

A dobijaš sve,

Baš sve!

 

I voliš me

I puštaš me

Da te ljubim na raskršću

Vremena sadašnjeg i budućeg

Da te sa šakom prepunih snova

Branim prkosno

Od zaborava!